Monodrama iz teretane EP. 1: Zablude o fitnesu koje sam ponela u teretanu

Ulazim u teretanu prvi put… ma to je film.

U glavi mi svira Queen “We are the champions”, vizualizujem sebe kako s osmehom podižem tegove, dok se moje telo odjednom zateže kao praćka. Gluteus se diže, bicepsi rastu. 

U stvarnosti – pokušavam da uđem kroz vrata dok mi torba klizi s ramena, flašica curi, i iz petnih žila se trudim da ne poginem. Super start. 

Ali okej, motivacija je tu. Volja (još uvek) postoji. A onda… bum! Realnost.  I shvatam da sam, pored peškira i banane, u teretanu ponela i mnoge zablude o fitnesu. 

Ovo je moj spisak najlepših iluzija koje sam ponosno vukla sa sobom – sve dok ih nisam redom srušila između sprava, ogledala i blagih napada samopropitivanja. 

 

1. “Svi znaju šta rade. Samo ja nemam pojma.” 

Paaa… i ne baš. Gledaš oko sebe i svi deluju kao da su rođeni za čučnjeve i mrtvo dizanje. Jedan lik radi zgibove bez grimase. Druga devojka ima obučen fensi komplet kao da je modna pista. 

A ti – ne znaš ni gde da gledaš, ni šta da uhvatiš, ni kako da podesiš onu spravu za koju si siguran da je služila za mučenje u vreme srednjeg veka. Realno, ko dizajnira te sprave? 

Većina njih je bila tačno tu gde si ti sad. Neki su i dalje – samo su naučili da blefiraju. I ja sam blefirala. Ili se barem trudila da blefiram dok tegove za ruke koristim kao masažer za tabane. 

Zato, ako ti se čini da lutaš među spravama kao u Ikei bez izlaza – vreme je da potražiš pomoć (ili da zapališ cigaretu pa te izbace).

Dobar personalni trener nije luksuz, već investicija u zdrav razum i rezultate. Veruj mi – bolje je da ti neko pomogne nego da vežbaš rame i završiš s upalom u uvetu. 

 

2. “Trener će mi odmah pritrčati u pomoć.” 

Mmmm… neće. 

Zamisliš to ovako: ti staneš, sprava te gleda, ti gledaš spravu, a trener – kao u filmu – oseti tvoju nesigurnost i prilazi. U stvarnosti – stojiš ispred mašine tri minuta i preispituješ ceo svoj život, a trener nastavlja da ćaska sa likom koji radi bench sa frižiderom u rukama. 

Nisu svi treneri bez duše – samo većina ima svoj raspored, klijente i… ne čita misli. Ako ti treba pomoć – moraš da pitaš. A ako ti treba podrška i neko da te zgrabi kad kreneš da padaš posle iskoraka – nađi trenera koji ti stvarno odgovara. 

Ako ne znaš kako da ga izabereš, imamo vodič baš o tome – kako izabrati personalnog trenera. 

 

3. “Svi gledaju u mene.” 

Sigurno me svi gledaju, kao da sam još jedna epizoda Kardašijanovih. Bez šminke. Sa flekom od proteina na majici i panikom u očima.  U glavi – svi gledaju. U stvarnosti – niko. Eventualno ja sama sebe. 

Istina je: svi su fokusirani na sebe. Na svoj biceps, na ugao svetla, na to da im se gluteus lepo vidi u ogledalu. 

I ja sam bila ta osoba. Uverena da svi vide kad se spucam u spravu (što se stvarno desilo), ili kad pratim trenera kao mali izgubljeni pekinezer. Ali shvatiš – ljudi nisu tu da te gledaju. Tu su da prežive sopstveni trening. 

A i realno – ako me neko gleda, nek’ gleda. Pojavila sam se među hiljadu izgovora. To je pobeda. 

 

4. “Ako žena diže tegove, postaće Hulk u suknji.” 

Ne, Slavice – nećeš.

Uzmeš bučicu od 5 kg, uradiš biceps pregib i već zamišljaš da sutra ne staješ u jaknu. Pogledaš se… sve isto. Samo si gladnija nego pre. 

Da bi “izgledala muževno”, treba ti 10 godina rada, kalorijski suficit, hormon više, i još jedan život. U realnosti, tegovi ti samo daju ono najvažnije – zategnuto, snažno, zdravo telo.  I moć da sama otvoriš teglu. Što je najvažnije. 

 

5. “Motivacija će trajati večno.” 

Aha, naravno. Kreneš, puniš korpu sa proteinima, praviš plejlistu, objavljuješ story sa trake i misliš – sad sam nova ja. 

A onda dođe dan kad te mrzi. Sve te nervira. I teretana ti deluje daleko kao da je u drugoj državi. Motivacija nestane. I to je normalno. Nema stalne euforije. 

Ali zato postoji navika. Ona te vuče i kad ne možeš više. I svaki put kad se ipak pojaviš – to je mali trijumf. 

Motivacija je super, ali istrajnost je ta koja pravi razliku. 

 

6. “Ako ne vidim promene posle dve nedelje, džabe mi sve.” 

Dva treninga, tri proteinska obroka, jedan smoothie i četiri dana bez hleba – staješ pred ogledalo i… sve isto. Pa čekaj, gde su trbušnjaci? Gde su noge kao iz reklame? Zašto još uvek izgledam kao ja? 

Prva stvar koja mi je prošla kroz glavu nakon druge nedelje treninga je: “Čemu ovo služi? A uz to i – NE RADI!” 

Meni je najteže bilo da se ne predam u tim “nema rezultata, mrzim sve” fazama.  Promene se dešavaju – ali ne po našem rasporedu. I da, biće dana kad ti deluje kao da ništa ne napreduje. Kao da se ništa ne dešava. Ali u pozadini – tvoje telo pamti. I uzvraća. Stidljivo. Samo mu treba vreme. 

Promene ne dolaze kad ti hoćeš. Dolaze kad ih zaslužiš – vremenom. 

 

7. “Nemam vremena.” 

Klasična izjava koja zvuči ozbiljno. Zauzeto. Profesionalno. A zapravo… imaš vremena. Samo ga trošiš na sve osim na sebe. Ja sam to ponavljala kao mantru. “Nisam stigla danas.”, “Bila sam zauzeta.”, “Počela bih da treniram, ali stvarno nemam kad.”

 

A istina? Imala sam vremena da gledam seriju tri sata, popijem piće sa drugaricama, i smislim još deset razloga zašto baš danas ne mogu – i još da ubedim sebe da ću od sutra. 

Samo nisam imala volje da sebi budem prioritet. 

Ne treba ti sat i po. Nekad je dovoljno i 20 minuta. Ne moraš svaki dan. Ne moraš ni ujutru. Ne moraš da budeš savršeno organizovana. 

Danas kad mi neko kaže “nemam vremena”, samo klimnem glavom i ćutim. Jer sam i ja to govorila – dok nisam prestala da verujem u sopstvene izgovore. 

 

8. “Treninzi treba da mi budu uvek zanimljivi.” 

I svaki dan treba da ti se dešava nešto uzbudljivo kao u seriji? Nekad je trening jako dosadan. Iste vežbe, isti pokreti. Niko ne aplaudira. Trener ne baca konfete što si došla (što me posebno boli). I znaš šta? Upravo ti treninzi, bez drame i uzbuđenja, prave razliku. 

Možda je ta dosada upravo ono što nam treba. Tih pola sata – sat bez telefona, bez svakodnevnih problema. Samo mi, mozak na paši, i milion nekih čudnih sprava za mučenje, pardon, vežbanje. 

 

Kraj? Ne, tek početak. 

Ako si se pronašla u makar jednoj od ovih zabluda – dobrodošla u klub. I ja sam ih sve imala. I još uvek me ponekad neka od njih upeca dok zatežem patike i razmišljam da li da ipak ostanem kod kuće i peglam veš. 

Nema savršenog plana, savršene opreme, ni savršenog trenutka. Ali imaš sebe – i svaki put kad se pojaviš, pa i bezvoljna, pa i izgubljena – već si uradila više nego da si ostala kod kuće. 

Zato sledeći put kad pomisliš “šta mi je ovo trebalo?” – seti se: nisi jedina. Ja to sebe pitam svaki put kada uđem u teretanu. Svi mi nosimo svoje zablude o fitnesu u torbi. Samo neki nauče da ih ostave u svlačionici pre treninga.