Svi mi na kraju krenemo zbog nečega.
Neko želi lepo telo. Neko želi da impresionira simpatiju. Neko ima drugaricu koja je rekla “ajde da treniramo zajedno”, pa misliš – okej, možda bude i zabavno. Neko krene iz dosade. Ja sam krenula zbog povrede. Vrlo glamurozno, znam.
Sport nisam videla ni na TV-u. Prva reakcija kad su mi rekli da bi mi fizička aktivnost možda pomogla bila je: “Ma ima vremena.”. Druga je bila: “Prošlo je tri meseca, a bol ne prolazi.”. Treća: PANIKA.
Moram da krenem u teretanu. I ne samo da krenem – nego još na sve to MORAM da nađem trenera. Pakao. Nisam znala ni gde da ga tražim. Najbolja opcija mi je delovala da gatam u šolju. Možda mi se ukaže neko ime.
Na kraju sam, preko pete tete dete, došla do preporuke. I dogovorimo se mi sve lepo… ali onda dolazi onaj pravi pakao: treba krenuti.
Motivacija? 0.
Želja? 0.
Volja? 1+ jer možda prestane da boli.
Iskreno, osećala sam se kao da idem na suđenje. Kao da sam nešto strašno zgrešila i sad, po kazni, moram da radim neke čudne pokrete na još čudnijim spravama. Ne, hvala.
Milion puta sam razmišljala da se okrenem i vratim kući. Ali jebiga – šta je tu je. Udji i izdrži. Pa hej, to je samo sat vremena.
Unutra – haos. Ljudi trče na trakama kao da ih juri čopor lavova. Run, Yasmine! Run like the wind!!!
Neki dižu tegove, neki se istežu, a ja… ja ne znam jesam li došla ili pošla. Samo znam da želim da idem kući. A treneri… Oni stoje i smeškaju se. Posmatraju sve te pale junake kako se bore za dah dok dižu nešto što liči na auspuh. Verujem da je svaka osoba bar jednom u životu poželela da pogodi trenera tegom u čelo svaki put kad kaže “ajde još jedan.”
Prvi trening? Katastrofa.
Prvih 10 minuta me zagleda. Onda mi nešto priča – trenerski jezik, totalno nerazumljiv. Zatim mi da da radim neke stvari koje deluju… zamorno. Osećam se kao eksperiment ludog naučnika. Iskreno – ne sećam se ni jedne jedine rečenice koju je izgovorio. Znam samo da sam želela da sve to prestane.
Kao pokusni kunić sam klimala glavom na sve, i već automatski zakazala drugi trening, dok mi u glavi ideja: Da li da ubijem sebe ili trenera?Ili da izvršim harakiri? U svakom slučaju – manje bolno od onoga što se dešava.
Na kraju prvog treninga nisam imala motivaciju da nastavim. Ali sam imala motivaciju da pojedem vola. I da zapalim celu teretanu. I cigaretu. Vrlo zdravo, znam.
Ni drugi, ni treći, ni 33. trening nisu bili mnogo bolji. I dalje je bilo mučno. I dalje su se javljale želje za protivzakonitim rešenjima. Ali sam shvatila – sve je stvar glave.
Ljudi PREČESTO kenjaju o motivaciji. Kako im je lepo, kako vole treninge, kako ih napuni energijom. Evo jedne tužne istine. TRENING BOLI.
Boli te dok ga radiš, boli te dva dana posle, boli te dok gledaš u plan šta te čeka sledeće nedelje. Bol ide u nedogled. Aliiiiii…vremenom – imam više snage. Povreda me manje boli. Radim stvari koje sam mislila da nikad neću moći.
Mene do mojih ciljeva ne vodi motivacija. Mislim hej, ako je neko pronađe, neka joj kaže da je još uvek čekam. Mene vodi tvrdoglavost. Inat. I možda malo karakter. Teretana nije ništa nadrealno. Nije ni zabavno. Ali moja tvrdoglavost me tera da ne odustanem. Jer ako svi ti silni ljudi mogu – zašto ne bih mogla i ja? Zašto su oni bolji od mene, samo zato što imaju biceps veličine moje glave.
I dan danas – ne postoji nikakva euforija oko treninga. Ali postoje ciljevi koje sam sebi zacrtala. I nema sile koja će da me zaustavi.
Da li je to motivacija? Tvrdoglavost? Inat? Ne znam. Znam samo da laže svako ko kaže da se oseća prelepo dok diže 50 kila sopstvenim rukama jer mu je telo “njegov hram”. E, pa znaš šta? I moje telo može da pojede sarmu, sladoled i sendvič sa kulenom. Pa se ne hvalim time.
Ne volim da treniram. Ne ustajem sa osmehom, ne brojim ponavljanja kao poeziju i ne osećam se kao boginja svaki put kad uzmem bučicu. Ali volim kad mogu da kažem: “nisam odustala.”. Volim kad vidim da više ne posustajem na mestima gde sam nekad pucala. Volim što moje telo sada može da uradi stvari koje sam mislila da nikada neće. Volim što mogu da zakačim zavese bez da dobijem išijas gratis.
Ne treniram jer mi je zabavno. Jer nije. Treniram jer mi je dosta da stalno počinjem ispočetka. I jer mi je još više dosta da verujem da “nije pravi trenutak” i da “ima vremena”.
Ako i ti čekaš motivaciju – možda neće doći. Ali dođi ti. I kad ti sve u glavi vrišti “beži odavde, ovo nije za tebe” – ti ostani još 10 minuta. Jer, veruj mi, tu je još minimum 10 ljudi koji misle isto što i ti. Tu sam negde verovatno i ja, koja razmišlja gde da sakrije leševe svih personalnih trenera ikada, ali se zatim seti da nije dovoljno dugo trenirala da bi imala snage to da izvede…
Nisi tu jer ti je lako. Nisi tu jer ti je lepo. Niti si tu jer voliš. Tu si jer znaš da zaslužuješ bolje.
I zato – ne moraš da voliš svaki trening. Ali veruj mi, zavolećeš sve ono što ti trening donosi – to će ti biti znak da si na pravom putu.
Zaljubljenik u fitnes, pišem iz ličnog iskustva – kroz godine treninga, oporavka od povreda i učenja na sopstvenim greškama. Na SPX-u spajam znanje iz digitalnog sveta sa stvarnim izazovima svakog treninga.
